Adrian 011

17h

Iz Lagune se još nisu javili. Sigurno je HR menadžer na odmoru, pa ovi ostali ne mogu da se snađu oko pravila ocenjivanja kvaliteta kandidata. Svi su oduševljeni mojom prijavom i nemaju dilemu da sam ja njihov čovek, ali mora da se ispoštuje propisana procedura. Jebena birokratija mi je uvek stajala na putu uspeha. Sutra će me zvati, nije ni njima svejedno da previše odugovlače i propuste priliku da postanem deo njihovog tima.

Gledao sam na TV-u neku emisiju gde su prikazivali snimke kako je vladika Filaret pre dva meseca štrajkovao glađu na graničnom prelazu između Srbije i Crne Gore zato što mu tamošnje vlasti nisu dozvolile da uđe u njihovu državu. Gnušam se tih crnih mantija, ali priznajem da mu je ideja bila sjajna. Razmišljao sam o sličnom štrajku ispred Ministarstva prosvete, ali mislim da bih posle kratkotrajne medijske pažnje ili umro od gladi ili pao u zaborav, a i sada to sasvim gubi smisao kada me očekuju u Laguni za koji dan. Umesto toga, prvom pogodnom prilikom napisaću pismo ministru Lončaru i izložiti mu moj slučaj, a sve ću začiniti pozivanjem na babine pećke i kosovskomitrovačke gene, to je sada totalno in u strukturama vlasti. Ako mi ne odgovori, pismo slične sadržine poslaću svim dnevnim novinama. Već vidim naslov u Večernjim novostima: „Naslednik kosovskih izgnanika nepravdom na birou!" ili još bolje „Progon kao porodični usud".

23h

Imam običaj da se ne javljam na telefon kada kvalitetno provodim vreme, bilo da čitam neku sjajnu knjigu ili gledam pravi film, u tim trenucima za mene ne postoji ni fiksni, ni mobilni, ni bilo šta slično što mi može poremetiti osećaj apsolutne odvojenosti od stvarnosti. U takvom stanju sam bio danas čitajući poslednji roman Marije Jovanović i to baš u trenucima kada se glavna junakinja raskantavala sa nekim dripcem koji joj je bio kamen oko vrata. Iskulirao sam dva poziva, pogotovo što je identifikacija pokazala potpuno nepoznat broj. Pomislio sam na trenutak da su ljudi iz Lagune, ali čak i za njih nisam bio tu, a i treba da znaju neki red, u koje vreme se zovu ljudi za tako važne stvari.

Treći poziv me je zatekao nespremnog prilikom izlaska iz kupatila, bez naočara, sa mobilnim u polumraku i ne pogledavši dobro broj, ja sam se javio. Začuo sam zaboravljeni ali ipak malim delom memorije poznat ženski glas. Drobila je o tome kako me je zvala već dva puta, ali nikako da se javim i kako već duže vreme planira da me zove, ali nije stizala i kako eto svi živimo brzo a ne bi trebalo, itd, itd, kada mi je sinulo kroz glavu – Zoja!!! AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!

Zoja!!! Zoja!!! Zoja!!!

Nemoguće!

Zorica Stojanović, poznatija pod nadimkom Zoja Paranoja je jedna blago pomahnitala spodoba iz moje srednje škole koja me je progonila nekoliko godina koje su izgledale kao decenije i koju sam na sve moguće i nemoguće načine pokušavao da otkačim od sebe. I mislio sam da sam uspeo na samom kraju naših silnih dramskih elemenata kada sam joj rekao da sam se družio sa njom iz sažaljenja što to niko nije hteo, da je naporna kao krpelj koji se ne da napolje iz kože i ne znam šta joj sve nisam rekao. Potrošila je celu rolnu toalet papira brišući suze u mojoj maloj sobi gde se vodila poslednja bitka i otišla je posle ponoći ostavivši me u ubeđenju da sam konačno izvojevao pobedu i da je više neću videti u svojoj blizini. Sledećeg dana poklonila mi je knjigu sa tekstovima pesama Azre, gde je mudro ispodvlačila sve stihove koji su na bilo koji način podsećali na naš šizofreni odnos. Sećam se da je jedan od stihova bio onaj “ja ću se zaljubiti opet, iznova, a ti više nikada, blento blentava...” Pohitao sam na telefon da joj pojasnim da ja NIKADA nisam ni bio zaljubljen u nju i da samim tim ne treba da se zaljubljujem IZNOVA, ali sam znao da će se to pretvoriti u još jednu epizodu latinoameričke sapunice u kojoj smo mi jedini glumci, pa sam ipak izabrao da prihvatim njenu poruku dostojanstveno. Obrisao sam sva podvlačenja i posvetu i zadržao knjigu, ipak je neimaština bila suviše jaka da bi ponos bio ispred svega.

Elem, Zoja je bila na drugoj strani telefona! Ja šokiran, ona jednako gnusno dosadna kao da je vreme stalo par dana nakon one čuvene večeri kod mene. Kaže, nismo se čuli toliko dugo i sanjala me je, pa je odlučila da me pozove i vidi kako sam, verujući da je vreme zalečilo sve i da sada kao odrasli ljudi možemo normalno da komuniciramo. Jedva sam izdržao da joj ne kažem da sam i ja nju sanjao puno puta svih ovih godina, ali da je svaki put imala motornu testeru i ubilački pogled u očima i da je od sna do sna varirao samo broj žrtava koji je pored mene ostajao na asfaltu iskasapljen. Davila je još malo o svemu što se izdešavalo, a ja sam ili ćutao ili izvlačio ono neutralno „mhm“ iz dubine grla, trudeći se da što diskretnije klikćem mišem dok surfujem sajtom B92. Pitala me je da li bih hteo da uradim sajt za njenu firmu, sve to uz detaljan opis čime se firma bavi (ne sećam se čak ni osnovne delatnosti, jer sam se uneo u proučavanje rasporeda pojavljivanja letošnjih požara na Peloponezu). Sve u svemu, rekao sam joj da nemam vremena za to, da imam jako puno posla na nekoliko ogromnih projekata koje sam prihvatio, da joj se nisam javio prva dva puta jer sam bio na sastanku sa ministrom energetike i da ću joj se javiti ako se setim nekog drugara koji bi uradio nešto tako.

Došli smo na kraju do činjenice da sam jedući lubenicu kulirao Zoju, a ne moje buduće kolege iz Lagune. Ovaj flash back nimalo mi nije prijao. Ako budem imao nesanicu ili već sto puta viđeni košmar sa motornom testerom, otići ću u tu njenu firmu i iseći joj prste, možda to umiri moju podsvest.

Danas je bio nekada slavljeni Dan Republike, ali ga je malo ko obeležavao, čak i među populacijom koja je i danas odana idejama AVNOJ-a. Jedino su neki vilenjaci iz jednog sremskog sela kome ni ime nisam zapamtio, razdragano razvlačili jednu poveću masnu svinju po dvorištu, vadeći iz nje iznutrice s pričom kako oni i dalje slave taj praznik, samo što ga sad češće zovu svinjokolj, a ređe dan republike, ali da im je manje više sve isto. Da, potpuno su u pravu, nama su izgleda praznovanje i klanje istorijski i civilizacijski nedeljiv proces, valjda smo zato tu gde jesmo.

Moj libido je potpuno uništen. Imao sam vanredni ispit za nekog nesrećnika iz treće godine i u komisiji je bila moja koleginica Danka, geografičarka koja je u mom životu ostavila izuzetno snažan trag po tome što je to osoba koju sam najčešće zamišljao tokom seksualnih odnosa sa svojom zakonskom ženom. Tajna je u tome da svaki put kada sam suviše blizu izbacivanju semene tečnosti, a ne želim da dođe kraj vratolomijama u krevetu, ja samo pomislim na Danku i njen zrikavi pogled kroz užasne đozluke sa debelim staklima.
Brzinom svetlosti me prođe seksualna želja, vrhunac se odlaže na neodređeno, a ja mogu mirne duše da nastavim sa uživanjem.
Prosto je neverovatno da samo nečiji pogled i to u mislima može tako da deluje na erektivnu funkciju.
Međutim danas sam bio prinuđen da se nekoliko puta zaista susretnem sa njenim pogledom i posle desetak minuta u njenom društvu imao sam utisak da mi je polni organ uvenuo.

Posle posla svratio sam do babe, jer me je ćale zamolio da joj odnesem lekove. Čim smo seli upitala me šta ja to pišem. Nisam imao pojma odakle njoj ta informacija, ali mi je ona brzo objasnila da joj je ćale rekao kako ja ne volim sport i kako po ceo dan nešto piskaram. Hteo sam da se usprotivim tome krenuvši da pojasnim da pratim pomno dešavanja u fudbalu, ali sam se setio da sam poslednji put žestoko najebao s izletom u te vode, jer me je pola sata smarala da joj objašnjavam fudbalska pravila. A razlog za to je bilo to što često između svojih serija vrti kanale na televiziji i naleće na utakmice, ali eto nikako ne kapira „zašto onaj što uvek ima crne čakšire stalno pišti i prekida trčanje ovim ostalim“. Zato sam umesto rasprave rekao da vodim dnevnik.

- Za Dnevnik? Jel kao Slavko?

Pretpostavljam da je mislila na Slavka Budihnu koji je valjda nekada davno vodio TV dnevnik i odustao sam od objašnjavanja, ali baba je bila uporna.

- Što ne pišeš pripovetke? Moj Drago je znao Branu Nušića, zajedno su petkom šetali po varoši. Mogu da potražim njegov telefon, da ti pomogne.

- Čiji telefon, bre?!

- Branin. On živi tamo kod, kako se zvaše...

Uf, opet je odlutala. Imala je često te rezove u vremenu, ali ja danas nisam bio voljan da se upuštam u objašnjavanja.

- Važi, bako, potraži ti, pa me zovi, moram ja polako, da spremam predavanja za sutra. I da pišem, znaš.

Poljubio sam je i otišao, uz obećanje da ću joj sledeći put doneti neku knjigu o delfinima, mnogo joj se dopalo kad ih je gledala na onom „kanalu bez reči“ (kanali bez reči su bili svi oni koji nisu imali titlovane emisije, sada je verovatno mislila na Animal planet)

Juče je bio poslednji dan za prijavljivanje na oglas za PR menadžera Lagune. Danas su verovatno gledali pristigle biografije, propratna pisma i fotografije. Divili su se mom sjajnom izražavanju i onoj fotki sa isečenom glavom sa jedne lepe plaže u Grčkoj. Sutra će sigurno da me zovu na razgovor, a onda počinje novi život u kome ću se vinuti u visine književnog krema beogradske avangarde, gde mi je i mesto. Danas sam postavljao sebi pitanja kojima će i oni pokušati da me zbune, ali su moji odgovori bili prosto sjajni, zaseniću sve kandidate svojom elokventnošću i poznavanjem Laguninog izdavaštva.

Do daljnjeg ostajem profesor istorije sa petnaest posto fonda, ali i sa novim zaduženjem - razredni starešina. U ovom trenutku neizvesnosti sa ostalim poslovima to je prosto idealna kombinacija, posebno kada se uzme u obzir ekskurzija u najavi. Besplatnih sedam dana u Rimu, Veneciji i još par gradova u Italiji uz pedeset evra dnevno da pazim na desetak neuravnoteženih klinki zvuči kao melem za moju tranzicijom povređenu dušu.

Za sve je u životu potreban uvod, ali kako on treba da izgleda kada se predstavljaš svom ličnom dnevniku. Bilo bi glupo pisati ne znam šta, a opet treba bar nešto, jer ne može se početi od nule kada imaš skoro trideset godina. Ili može, ali makar sam pred sobom svako od nas ima neku neizbrisivu ličnu istoriju.

Ukratko, imam dvadesetdevet i po godina, srećno oženjen, dobar sa zdravljem, bez ikakvih telesnih i estetskih mana na licu i telu. Diplomirao istoriju posle dugo godina razvlačenja umišljajući da sam deo nje time što sam jedan od milion onih koji nepristajanjem i neprihvatanjem aktivno pružaju otpor. Trenutno zaposlen u jednoj od najstarijih i najpoznatijih beogradskih gimnazija kao profesor istorije na neodređeno vreme sa jednom šestinom fonda časova i platom od oko pet hiljada dinara, sve to kao posledica smanjenja broja odeljenja u školi i gubitkom polovine časova. U potrazi za poslom, adekvatnim za moje vrednosti i životna ubeđenja.

Nakon dugogodišnjeg aktivnog društvenog života u vidu učestvovanja u svim oblicima protestovanja protiv svega što sam smatrao lošim, trenutni društveni život na nuli, zbog razočarenja, razmimoilaženja i različitih doživljavanja nove društvene stvarnosti, ali i zbog lične skolonosti da budem asocijalan.

Živim sa Jovanom (sjajnom ženom koja je posebna po mnogo čemu, najviše po tome što me uopšte trpi uz sebe, čak i voli, po sopstvenom priznanju) u stanu koji je ona dobila od babe koji ima dvadestosam kvadratnih metara u potkrovlju jedne lepe bele zgrade na samom kraju novobeogradskih blokova, sa lepim pogledom na savski kej i reku iza njega.

Pseudonim po kod kojim pišem nije slučajno izabran. Nije mi bila namera da budem copycat iako će možda nekome tako izgledati. Poistovećivanje sa Adrijanom Molom je samo posledica sličnih osećanja koja su izbijala iz njegovih pisanija i onih koja mene prožimaju poslednjih meseci.

I ovo je previše za uvod. Čisto da se zna ko sam.