17h

Iz Lagune se još nisu javili. Sigurno je HR menadžer na odmoru, pa ovi ostali ne mogu da se snađu oko pravila ocenjivanja kvaliteta kandidata. Svi su oduševljeni mojom prijavom i nemaju dilemu da sam ja njihov čovek, ali mora da se ispoštuje propisana procedura. Jebena birokratija mi je uvek stajala na putu uspeha. Sutra će me zvati, nije ni njima svejedno da previše odugovlače i propuste priliku da postanem deo njihovog tima.

Gledao sam na TV-u neku emisiju gde su prikazivali snimke kako je vladika Filaret pre dva meseca štrajkovao glađu na graničnom prelazu između Srbije i Crne Gore zato što mu tamošnje vlasti nisu dozvolile da uđe u njihovu državu. Gnušam se tih crnih mantija, ali priznajem da mu je ideja bila sjajna. Razmišljao sam o sličnom štrajku ispred Ministarstva prosvete, ali mislim da bih posle kratkotrajne medijske pažnje ili umro od gladi ili pao u zaborav, a i sada to sasvim gubi smisao kada me očekuju u Laguni za koji dan. Umesto toga, prvom pogodnom prilikom napisaću pismo ministru Lončaru i izložiti mu moj slučaj, a sve ću začiniti pozivanjem na babine pećke i kosovskomitrovačke gene, to je sada totalno in u strukturama vlasti. Ako mi ne odgovori, pismo slične sadržine poslaću svim dnevnim novinama. Već vidim naslov u Večernjim novostima: „Naslednik kosovskih izgnanika nepravdom na birou!" ili još bolje „Progon kao porodični usud".

23h

Imam običaj da se ne javljam na telefon kada kvalitetno provodim vreme, bilo da čitam neku sjajnu knjigu ili gledam pravi film, u tim trenucima za mene ne postoji ni fiksni, ni mobilni, ni bilo šta slično što mi može poremetiti osećaj apsolutne odvojenosti od stvarnosti. U takvom stanju sam bio danas čitajući poslednji roman Marije Jovanović i to baš u trenucima kada se glavna junakinja raskantavala sa nekim dripcem koji joj je bio kamen oko vrata. Iskulirao sam dva poziva, pogotovo što je identifikacija pokazala potpuno nepoznat broj. Pomislio sam na trenutak da su ljudi iz Lagune, ali čak i za njih nisam bio tu, a i treba da znaju neki red, u koje vreme se zovu ljudi za tako važne stvari.

Treći poziv me je zatekao nespremnog prilikom izlaska iz kupatila, bez naočara, sa mobilnim u polumraku i ne pogledavši dobro broj, ja sam se javio. Začuo sam zaboravljeni ali ipak malim delom memorije poznat ženski glas. Drobila je o tome kako me je zvala već dva puta, ali nikako da se javim i kako već duže vreme planira da me zove, ali nije stizala i kako eto svi živimo brzo a ne bi trebalo, itd, itd, kada mi je sinulo kroz glavu – Zoja!!! AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!

Zoja!!! Zoja!!! Zoja!!!

Nemoguće!

Zorica Stojanović, poznatija pod nadimkom Zoja Paranoja je jedna blago pomahnitala spodoba iz moje srednje škole koja me je progonila nekoliko godina koje su izgledale kao decenije i koju sam na sve moguće i nemoguće načine pokušavao da otkačim od sebe. I mislio sam da sam uspeo na samom kraju naših silnih dramskih elemenata kada sam joj rekao da sam se družio sa njom iz sažaljenja što to niko nije hteo, da je naporna kao krpelj koji se ne da napolje iz kože i ne znam šta joj sve nisam rekao. Potrošila je celu rolnu toalet papira brišući suze u mojoj maloj sobi gde se vodila poslednja bitka i otišla je posle ponoći ostavivši me u ubeđenju da sam konačno izvojevao pobedu i da je više neću videti u svojoj blizini. Sledećeg dana poklonila mi je knjigu sa tekstovima pesama Azre, gde je mudro ispodvlačila sve stihove koji su na bilo koji način podsećali na naš šizofreni odnos. Sećam se da je jedan od stihova bio onaj “ja ću se zaljubiti opet, iznova, a ti više nikada, blento blentava...” Pohitao sam na telefon da joj pojasnim da ja NIKADA nisam ni bio zaljubljen u nju i da samim tim ne treba da se zaljubljujem IZNOVA, ali sam znao da će se to pretvoriti u još jednu epizodu latinoameričke sapunice u kojoj smo mi jedini glumci, pa sam ipak izabrao da prihvatim njenu poruku dostojanstveno. Obrisao sam sva podvlačenja i posvetu i zadržao knjigu, ipak je neimaština bila suviše jaka da bi ponos bio ispred svega.

Elem, Zoja je bila na drugoj strani telefona! Ja šokiran, ona jednako gnusno dosadna kao da je vreme stalo par dana nakon one čuvene večeri kod mene. Kaže, nismo se čuli toliko dugo i sanjala me je, pa je odlučila da me pozove i vidi kako sam, verujući da je vreme zalečilo sve i da sada kao odrasli ljudi možemo normalno da komuniciramo. Jedva sam izdržao da joj ne kažem da sam i ja nju sanjao puno puta svih ovih godina, ali da je svaki put imala motornu testeru i ubilački pogled u očima i da je od sna do sna varirao samo broj žrtava koji je pored mene ostajao na asfaltu iskasapljen. Davila je još malo o svemu što se izdešavalo, a ja sam ili ćutao ili izvlačio ono neutralno „mhm“ iz dubine grla, trudeći se da što diskretnije klikćem mišem dok surfujem sajtom B92. Pitala me je da li bih hteo da uradim sajt za njenu firmu, sve to uz detaljan opis čime se firma bavi (ne sećam se čak ni osnovne delatnosti, jer sam se uneo u proučavanje rasporeda pojavljivanja letošnjih požara na Peloponezu). Sve u svemu, rekao sam joj da nemam vremena za to, da imam jako puno posla na nekoliko ogromnih projekata koje sam prihvatio, da joj se nisam javio prva dva puta jer sam bio na sastanku sa ministrom energetike i da ću joj se javiti ako se setim nekog drugara koji bi uradio nešto tako.

Došli smo na kraju do činjenice da sam jedući lubenicu kulirao Zoju, a ne moje buduće kolege iz Lagune. Ovaj flash back nimalo mi nije prijao. Ako budem imao nesanicu ili već sto puta viđeni košmar sa motornom testerom, otići ću u tu njenu firmu i iseći joj prste, možda to umiri moju podsvest.

Danas je bio nekada slavljeni Dan Republike, ali ga je malo ko obeležavao, čak i među populacijom koja je i danas odana idejama AVNOJ-a. Jedino su neki vilenjaci iz jednog sremskog sela kome ni ime nisam zapamtio, razdragano razvlačili jednu poveću masnu svinju po dvorištu, vadeći iz nje iznutrice s pričom kako oni i dalje slave taj praznik, samo što ga sad češće zovu svinjokolj, a ređe dan republike, ali da im je manje više sve isto. Da, potpuno su u pravu, nama su izgleda praznovanje i klanje istorijski i civilizacijski nedeljiv proces, valjda smo zato tu gde jesmo.